Ostrvo nestalog drveća; Elif Šafak

Sa pisanjem Elif Šafak upoznala sam se kroz knjigu 10 minuta i 38 sekundi na ovom čudnom svetu. 

Tada me je uvukla u svoj svet pisanja pa sam na osnovu preporuka drugih ljudi pročitala i njen drugi roman.Kao i sa prethodnim romanom, od ovog nisam očekivala puno jer sam znala da je to tajna njenog pisanja. Kada pomislite da je sasvim prosečna knjiga ona vas razuveri.Elif nas kroz roman Ostrvo nestalog drveća vodi na Kipar 1974. godine kada je sve izgledalo gotovo idilično.

Uz njene opise osetićete miris mora, duh Kipra, masline i sunce koje miluje.Ono što je možda najteže jeste odrediti glavnog junaka; nosioca priče. Da li su to Kostas, Defne, Ada ili drvo?
Da, dobro ste pročitali; drvo i to ne bilo koje nego jedna smokva koja je nemi posmatrač svih srećnih i tužnih događaja koje je Elif prikazala u ovom romanu.Roman je podeljen u šest celina, ali sam ga ja za sebe podelila u tri velike celine:
Priča smokve, Priča prošlosti (Defne i Kostas) i priča sadašnjosti (Ada i Kostas).

Sam roman počinje već viđenom pričom; dvoje mladih zaljubljuju se i ako je to protivno vremenu u kome žive. Defne je Turkinja, a Kostas Grk i zajedno žive na Kipru.
Kako su obe porodice izuzetno pobožne i drže do očuvanja kulture jasno je da njihova veza neće opstati tj. neće moći da bude javna.Jusuf i Jorgos su vlasnici taverne Srećne smokve gde su se stanovnici Kipra okupljali da se opuste pred kraj dana.
Tu zapravo počinje, a rekla bih i završava se priča ovog romana.

Kroz prošlost saznajemo koliko je narod Kipra propatio zbog odvajanja na turski i grčki deo i koliko je zapravo jedna zelene linija promenila živote mnogih ostrvljana.
Život u sadašnjosti pričaju Ada i Kostas, otac i ćerka koji kroz priču odmotavaju klupko prošlosti.
Da život piše romane uverili ste se sigurno barem na nekom primeru iz svoje okoline, ako ne i na ličnom.
Da je svaki dan nepredvidiv i priča za sebe, takođe.

• Ono što mislimo da je nemoguće menja se sa svakom generacijom.

• Prošlost je mračno, iskrivljeno ogledalo. Kada gledaš u njega, vidiš samo svoj bol. Nema u njemu mesta za tuđu bol.

• Onaj ko očekuje da ljubav bude razumna možda nikada i nije voleo.

• Može li se naslediti i nešto tako neopipljivo i neizmerno kao što je tuga?

• Sa godinama sve manje mariš za to šta drugi misle o tebi i tek tada postaneš slobodniji.