Kako znam da ću neku knjigu voleti dugo nakon čitanja?
Tako što danima mislim o njoj.
Ovo je takav roman, životna priča, ispovest.
Frank Buis, francuski pisac kao i njegovo čitavo stvaralaštvo bilo mi je nepoznato, ali roman Nijedne žene sin nekako je našao put do mene. Ovaj roman proslavio je pisca i preveden je na nekoliko jezika. U Srbiji ga možete pronaći u izdavačkoj kući Vaganar koja je najavila još jedan Buisov roman kojem se zaista radujem.
Nijedne žene sin je polifoni roman, a višeglasje koje se ogleda u ovom romanu doprinosi da se emocije i atmosfera ovog savršenog pripovedanja prenesu što bolje i pobude sva čula kod čitaoca. Gotovo je nemoguće da vam ovaj roman ne izazove makar jednu emociju u moru istih koja će preovladati. U mom slučaju to je divljenje koje sam osetila prema glavnoj junakinji Roz.
Pripovedanje započinje sveštenik Gabrijel koji nas svojoj pričom uvodi u život jedne devojčice Roz o kojoj ćemo kasnije saznati mnogo toga.
Iako u ovom romanu postoji potpuno odsustvo vremenskih odrednica gde bismo mogli da smestimo radnju lično sam zamišljala to kao davno prošlo vreme u nadi da se neće vratiti.
Kroz svoje pripovedanje Buis nam je dočarao oronulu kuću u kojoj živo Roz sa svoje tri sestre i roditeljima, njihovu borbu da prežive, glad, nemaštinu i izdaju njenog oca kada odluči da je proda za vrećicu novca.
Kada sam ponovo otvorila oči, imala sam osećaj da moj pređašnji život prestaje te večeri, u četrnaestoj godini života, u velikoj tuđinskoj kući, sa strancima, da će suze koje teku biti poslednje, da će sve presušiti i da neću moći da plačem ni za čim i ni za kim ko bi mi bio drag.
Iako su se glasovi Gabriela, Roz, stare, Edmunda i Onezima smenjivali ponekad izuzetno brzo jer sam mislila da baš taj junak treba da kaže više nego što nam je dato, slika koju su oni u svom višeglasju stvorili zaista je veoma teška.
Roz, siromašna devojčica iz stare trošne kuće dolazi na veliko imanje kraj kovačnice. Gotovo je nemoguće da ne zamislite neke stare, zapuštene zamke koje možemo i sada naći. U jednom baš takvom mogao bi se ekranizovati ovaj roman.
Glavna junakinja ovog romana je jednom rečju žrtva, pohlepe svog roditelja i neopisive želje njenog gazde da ostvari potomstvo pa tako njeno nevino, mlado telo nebrojano puta nasilno koristi ne bi li došao do cilja.
Kada se kroz redove ovog romana provuče očevo kajanje, kao što i znamo ono gotovo uvek dođe kasno.
Život mlade Roz osuđen je na propast, ona ne vidi svetlo na kraju tunela i jedva preživljava dan za danom u pukoj nadi da je sve ovo možda samo neki ružan san iz kojeg se možda i može probuditi.
Ona je željna sreće, tople atmosfere, mirisa doma, iskrenog zagrljaja i koliko god se to činilo sasvim normalnim u uslovima u kojima je ona živela doživljavala je upravo suprotno; tugu, patnju, silovanje, mučenje i iskorišćavanje.
Bez mogućnosti da pobegne, da živi normalniji život Roz na kraju biva smeštena u duševnu bolnicu iako za to nema potrebe.
Ovde me ne plaši ludilo drugih ljudi, više me plaši to što ja u ovom ludilu ne mogu da pronađem utočište.
Da li znate šta je Roz spasilo?
Ono što meni recimo nikada ne bi palo na pamet jer nemam tu naviku; pisanje dnevnika. Pisanje svoje biografije i ostavljanje traga da neko nekada shvati kolika je njena snaga bila i koliko treba da joj se dive.
Iako sam poželela da se radnja ovog romana odigrava u dalekoj prošlosti mogla bih reći da odnosi među junacima u ovom romanu nisu mnogo gori u odnosu na ono šta možemo danas zateći u društvu u kom živimo. Hronike su nam pune ubistava, silovanja, nasilja pa bih se usudila da kažem da je Buis ipak stanje društva preneo kroz ovaj roman, ali veoma vešto.
Ovo je roman koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.
Toliko je slojevit kroz svoje likove da ćete se dugo nakon čitanja baviti analizom svakog od njih.
Buis je tu (po mom skromnom mišljenju) malo zbrzao formiranje likova i fokusirao se na Roz i Gabrijela, dok su ostali ostali po strani uz tek poneki opis koji bi ih okarakterisao. Ostalo je prepušteno mašti samog čitaoca.
Osećam da sam polako iscrpela sve svoje reči, da su mi ponekad nedostajale neke nove da bih zaista izrekla stvari onako kako sam ih osećala u trenutku kada su mi se događale, da se ponekad one koje koristim ne uklapaju baš najbolje, da bi trebalo da znam druge koje u sebi sadrže više značenja.
Kakav roman! Nesumnjivo ga moram pročitati. Mnoge sam recenzije čitala na temu ovog romana, ali od ove definitivni ne postoji bolja, upotpunjeno mi je mišljenje i želja da što pre nabavim svoj primerak i prionem na čitanje.
Draga Tanja, hvala ti na ovom divnom komentaru!
Moram priznati da mi je drago da sam te provolela na ovu stranu, a sigurna sam da ćeš i ti sama voleti ovaj roman. Hvala što čitaš moje postove.💕