Rekla bih da kod romana Sofije Lundberj nema sredine; ili ih volite ili ne pronalazite razumevanje za njene zaplete, rasplete i pomalo patetike.
Sve prethodne romane (ukupno tri koje je izdala IK Laguna) čitala sam odmah po izlasku pa je tradicija nastavljena i sa četvrtim romanom. Prvi, Crveni adresar mi se dopao najviše pa su na staru slavu i ostali romani dobijali visoke ocene; mada su mi se i dopali da budem skroz iskrena.
Prethodna tri romana čitala sam, što bi se reklo, u dahu ali je taj dan ponestao kada je trebalo da usledi čitanje poslednjeg romana; Kao pero na vetru.
Zaista volim kako Sofija piše i tolerisala sam već pomenute zaplete, rasplete i prevrtanje očiju na poneki red patetike ali ovoga puta nisam mogla.
No, hajde prvo reč, dve o romanu.
Roman nas vraća u detinjstvo dve glavne junakinje. Lili i Viola su dve najbolje drugarice iako su po svemu različite. Lilin život se menja tog 12. avgusta kada dobija brata ali gubi majku. Upravo taj datum je prelomni trenutak u životu jedne male devojčice koja je preko noći odrasla. Borba za život i preživljavanje kreće…
Nemoćna i siromašna utehu pronalazi u druženju sa Violom i njenom porodicom koja je uvek dočekuje raširenih ruku. Dve različte priče i dva različita života naizgled spojeni prijateljstvom pucaju onog trenutka kada Lili nestaje.
Nestala je bez traga sve dok Viola jednoga dana, decenijama posle nije primila poziv za poslednje zbogom.
Radnja romana podeljena je u dva vremenska perioda; onaj koji prati detinjstvo dve prijateljice (prošlost) i ono šta je ta prošlost donela (sadašnjost).
Kako to obično u romanima o prijateljstvu dve devojčice biva jedna je puna razumevanja i ljubavi dok je druga neukrotiva, puna bunta i težnje ka nečem boljem i većem.
Vođena svojim nagonima Lili krči sebi put na muzičkoj sceni i svoj dar za pevanje uspeva da unovči. Od nemaštine do luksuza. Od ničega do svačega; tako bi se ukratko mogao opisati njen život daleko od porodice, zemlje u kojoj je rođena, daleko od svoje najbolje drugarice koja bi našla razumevanja za svaki njen ispad i hir.
Iza sveg glamura i života na visokoj nozi stoje anksiozni napadi, depresija i puko preživljavanje od danas do sutra jer sve ono što sada ima nije ono što ona želi. Njeno srce i njena duša nisu ispunjeni ljubavlju i mirom za kojim ona toliko čezne.
Viola sa druge strane živi sasvim običan život, ne previše različit od onoga koji je kao devojčica vodila, ali mnogo tužniji jer Lili je okrenula leđa i otišla od nje.
Da li je moglo drugačije? Sigurno.
Ceo roman odiše Violinom tugom što ne zna gde joj je druga polovina duše. Ceo roman odiše Lilinim gordim ponašanjem koje je bilo samo omotač oko njene jadne i napaćene duše željne ljubavi.
Sofija ipak ne bi bila Sofija kada ne bi umešala malo onih televise presenta momenata koji su u ovom slučaju meni umanjili značaj cele ove priče. Ne volim što je toliku različitost karaktera utkala u ove dve glavne junakinje. Sasvim je sigurno da one postoje u našem okruženju i da ih neretko i sami imamo, neko je Lili, neko Viola ali jednostavno ne volim osobe koje se okrenu i odu ne tražeći pomoć od onih koji su joj najbliži.
Podeljena tuga dva puta je manja.
Prijatelj koji je blizak nikada se ne zaboravlja, nema veze koliko retko se viđa.
Samo je nestala iz mog života. Kao pero na vetru.
No Comments