Roman Kako sam zavolela svoje ime ove godine osvojio je prvu nagradu za najbolju neobjavljenu knjigu za decu i izdat je od strane Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo.
Sonja Arsić Vukomanović je profesorka srpskog jezika, majka troje dece i rekla bih neotkriveni dragulj za dečju književnost. Nadam se da će joj ovaj roman prvenac biti samo odskočna daska za sve nove poduhvate sada kada je pokazala pre svega sebi, da ume i zna.
Kako sam zavolela svoje ime je roman za tinejdžere ali i za nas malo starije. Ovo je roman o odrastanju glavne junakinje i njenih vršnjaka u jednoj urbanoj, gradskoj sredini gde sve vri od dešavanja.
Radnja je smeštena u jedan stan u strogom centru Beograda gde pratimo život porodice Vukomanović. Hana, glavna junakinja je tinejdžerka nesrećno zaljubljena i čitav život joj se sveo na internet komunikaciju, stikere, smajlije i Instagram. Društvo joj prave dva mlađa brata potpuno nezrela za taj svet u kom ona živi.
Od Hane se mnogo očekivalo jer znate i sami kako su govorili naši roditelji “tvoje je samo da učiš” pa je tako Hana neslavno prošla onog trenutka kada je na polugodištu u svoj dom donela đačku knjižicu sa vrlo dobrim uspehom. Svakodnevno se susretala sa prekorima majke da priča pravilno, da izađe iz tog imaginarnog sveta i da se okrene čitanju i pravom prijateljstvu. Nekome ko je tinejdžer to je užasno dosadno.
Priča u romanu tekla je pravolinijski sve do onog trenutka kada Hanin tata ne dobije poslovnu ponudu za dalek put. Njena majka je možda pretrpela najveću žrtvu jer je svakoga dana iz centra Beograda putovala u malu seosku školu.
Shvativši da se porodica barem na kratko razdvaja i da više nisu celina svakog člana porodice Vukomanović savladava strah u meri koja je samo njima znana.
Glavna promena pada naravno na Hanu koja se zajedno sa majkom seli u malu, ruralnu sredinu gde će provesti drugo polugodište sedmog razreda. Puna bunta i očaja Hana je prihvatila svoju novu sudbinu sa velikim žalom jer ostavlja svoje društvo, svoj kraj i svoju školu u kojoj je provela tolike godine.
Izmeštanje glavnog junaka iz uljuljkane sredine možda je okosnica ovog romana koja svim čitaocima daje priliku da uvide možda čak i svoje greške.
Kada Hana shvati da je život u strogom centru grada previše brzo tekao i da je bio bez ikakvih emocija, empatije i pravog prijateljstva počinje da ceni nove životne okolnosti u kojima se nalazi. Shvata da je život bez telefona moguć i da je pravo prijateljstvo kada ti je prijatelj uvek tu, uz tebe, a ne virtuelno.
Njeno sazrevanje desilo se preko noći kada je shvatila da je prethodni život zapravo bio stvoren virtuelno uz pomoć ljudi koje zna. Izgubila je najbolju drugaricu, a dobila spoznaju da to nikada nije ni bila. Simpatija u koju je bila zaljubljena nije joj se nikada javila, a ona je dobila priliku da prepozna prave emocije.
Njen preobražaj iz buntovne tinejdžerke prepune besa i nabujalih hormona u smirenu i staloženu devojčicu plod je upravo majčine mudrosti koja je umela da prepozna sve to u svom detetu. Ne, nije ona uvek zanovetala i želela da svom detetu nabije osećaj krivice, želela je da joj pokaže da postoji život van onoga što nije opipljivo. Da postoje pravi prijatelji, pravi život, okolina koja te čini srećnim i na kraju, da postoje osobe koje te vole baš takvu kakva jesi zbog toga što jesi.
Naizgled, ovo jeste tinejdž roman ali je izuzetno kompleksan jer sa sobom nosi brojne poruke kako nama odraslima tako i tinejdžerima. Na nama je (a i na njima) da spoznaju onaj deo poruke koji im je upućen.
Nije život telefon, Instagram i lažna prijateljstva koja prestaju onog trenutka kada više niste fizički (a i virtuelno tu).
Vratimo se onim starim vrednostima koje izumiru, a fale nam svima. Vratimo se ispijanju kafe bez telefona, slušanju sagovornika, iskrenom zagrljaju…
Sonja, ovo je bio tvoj roman prvenac i sa razlogom si dobila prvu nagradu žirija (koji je vrlo strog) u ljutoj konkurenciji. Nastavi da stvaraš i da nam svima otvaraš oči. Da nas podsećaš da smo se udaljili od pravih vrednosti koje su tu, iza ćoška ali ih od virtuelnih stvari ipak ne vidimo.
No Comments