Džon Edvard Vilijams bio je američki pisac, urednik i profesor. Najpoznatiji je po romanima Stoner i Avgust. Avgust je osvojio nagradu National Book Award.
Stoner je prvi put objavljen 1965. godine i prodat u manje od dve hiljade primeraka. Godinu dana kasnije, rasprodat je, a zatim dobio i novo izdanje. Kada je Stonera prevela književnica Aga Gavalda on postaje knjiga godine u Velikoj Britaniji.
Uopšte ne znam kako da započnem sve ovo. Osećanja su mi jako pomešana, od tuge, besa preko empatije.
On je Vilijam Stoner, a ovo je priča o njegovom životu u kojoj će nas naučiti bitnim, životnim lekcijama.
Roman je podeljen u poglavlja, a svako prati život glavnog junaka sa ponekim odstupanjem od njega u središtu priče. Radnja je smetena u devetnaesti vek, u Misuri. Rođen u radničkoj porodici raste i odgaja se sa idejom da se po završetku studija vrati i nastavi posao na njivi.
Kada upiše studije shvata da to nije za njega i okreće se prvoj ljubavi, književnosti. Tada nam Stoner sasvim besplatno nudi jednu životnu lekciju, a ona je da samo upornost dovodi do cilja, čak i onda kada su sredstva minimalna, ali želja prevelika.
Kako dani i godine prolaze, kroz redove upoznajemo sve više Stonera, strpljivog, mirnog, izuzetno inteligentnog mladog momka koji ima veliku želju za znanjem koje upija kao suv sunđer mnogo vode. Svojim trudom ostaje da radi na fakultetu uz mogućnost da sve svoje znanje usmeri na druge, mlade studente.
Prolazeći kroz mnoge nedaće, upoznaje Edit, koju ženi i sa kojom dobija ćerkicu. Njih dve su bile njegov svet, nakon fakulteta, razume se, ali nije sve uvek onako kako se nekome čini na prvi pogled.
Opet, listajući stranice još dublje upoznajemo Stonera, željnog iskrenih emocija, pravog prijateljstva, ljubavi, osećaja da je nekome potreban. Na njegovom životnom putu mnogo je loših emocija, momenata i iskustava, ali on i dalje uspravno korača, podignute glave ne mareći mnogo za to. Barem tako izgleda. Duboko u sebi pati, jako i silno. Žudi za svim onim što mu nikada nije ispunjeno, za onim što nikada u životu nije osetio.
Opet ću se vratiti na početak i pomešane emocije.
U nekoliko momenata htela sam da uskočim u knjigu, da ga prodrmam, da kažem “Hej, trgni se, ne možeš tako.” i tako je bes u meni kuljao. Ni u životu ne volim osobe koje samo puste ljude da rade šta žele, trpe i ćute, a Stoner je baš takav.
Volela bih kada bi mogla da kažem da je ovo samo jedan u nizu romana koji sam pročitala, ali nije. Ovo je jedna sasvim realna priča koja se dešava oko nas, a da toga nismo ni svesni.
Stoner nas je naučio da se trud uvek isplati, ali isto tako da sreća ume da dođe samo onome ko čeka, makar kratko trajala. Uči nas da kroz život treba koračati hrabro i jako, bez obzira na sve nedaće i bure.
Kada su se slegle emocije, samo bih volela da ga zagrlim i da mu kažem da možda nije sve tako crno, jer budimo iskreni on je svoju najveću želju ispunio.
A vi?
No Comments