Sanja Savić Milosavljević je rođena u Sarajevu 1988. godine, završila je osnovnu i srednju školu na Palama. Diplomirala je i završila master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. 2019. je odbranila doktorski umetnički projekat Dugometražni animirani film Priča o Miki mravu: Funkcije filmskog scenarija u procesu adaptacije proze u animirani film.
Autor je scenarija za nekoliko kratkih filmova, te scenarista, reditelj i animator dva kratka animirano-igrana filma – Bubamara i Kako mravi i krave utiču na ženski život (prikazani na nekoliko festivala u Srbiji i inostranstvu). Sa Vladimirom Radovanovićem, koautor je eksperimentalnog muzičkog filma Vitraž u d-molu.
Dugometražni igrani film Naši očevi, majke i njihova djeca premijerno je prikazan na Festu 2017. godine, a potom na još desetak festivala u Srbiji i inostranstvu. Autorka je scenarija za 15 epizoda TV serije Vreme zla po romanu Dobrice Ćosića. Živi i radi u Beogradu, a sa suprugom osnovala je i izdavačku kuću Bedem.
Ako bismo se vratili još jednom na prvu rečenicu ovog teksta shvatili bismo zašto je radnja ove knjige smeštena baš na Pale. Kroz priče, Sanja se vraća u svoje detinjstvo i čitaocima pruža uvid u to kako izgledaju ljudi koje je društvo stavilo na marginu.
Žanrovski je, kao što rekoh zbirka priča. Slučajno ili ne, Sanja je odabrala da u ovu zbirku stavi tačno trinaest priča koje simbolično nose nazive: Jabuka, Čajo, Povlačenje, Zenica, Druga, Spasoje i Mićko, Osjetljivost, Stranac i stranka, Rača, Naši očevi, majke i njihova djeca, Najduži put i Dva čvora.
Kada pročitate naslove, složićete se sa mnom da vam malo toga govore, ali iza svega toga kriju se životne priče malih ljudi koji su duboko nesrećni, nezadovoljni i ne vide izlaz iz trenutne situacije. Ima tu i beskućnika, nesrećno udatih žena, loših brakova ali i dece koja su zanemarena pa tako njihovu nesreću možemo videti u pričama poput Povlačenje, Druga, Osjetljivost i Rača koje su na mene ostavile najveći utisak nakon čitanja.
Posle svake priče zastala sam da dobro razmislim da li bi ovo možda ipak mogao da bude samo plod Sanjine mašte, ali me stvarnost i realnost u kojoj živimo upozori da je Sanja zapravo ispričala istinu u svakoj priči. Setih se i čuvenog citata Lava Tolstoja koji bi u potpunosti mogao da opiše stanje nakon čitanja:
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.
Pored tema koje nam je predstavila, Sanja je autentičnim dijalozima obogatila svaku priču pa je meni kao čitaocu u nekim delovima bilo lako da zamislim scene o kojima pripoveda.
Kada bih mogla da pričama dam boju, koja bi simbolizovala njihov tok i kraj svaka priča bi bila siva, sa primesama crnila. Sa svakim junakom možete poistovetiti barem jednu osobu koju znate, a možda i sami sebe prepoznate u nekoj od priča. Trinaest je za neke ljude nesrećan broj, a za junake ovih priča dovoljan da ih sve spoji pod jednu reč; nesreća.
Poželela sam da svakog junaka zagrlim, pružim ovo što mu je falilo, razgovor, razumevanje, podrška, ohrabrenje za neke poduhvate. Volela bih da sam mogla da svakom od njih kažem “biće sve u redu” jer sam sve junake doživela veoma živo što oni zapravo i jesu.
Do sada nisam čitala nijedno Sanjino delo osim Brda pa se nadam da ću to ispraviti u budućnosti i da ću uživati u knjigama koje stvara.
Ovo je zbirka priča za sve one koji vole kratke forme unutar romana, puno likova i sudbina. Za sve one koji vole da se poistovete sa junacima i da u njima prepoznaju nekoga iz svog okruženja. Ovo je zbirka za sve one koji vole kada pisac stvara iz srca.
Izdavač: IK Bedem
Ocena: 5/5
No Comments