Enes Halilović je pisac kako poezije tako i proze. Osnovao je književni časopis Sent i književni web časopis Eckermann. Halilović je zabeležio 172 narodne zagonetke koje je objavio sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi Zagonetke (2015).
A narod se hrani bilo čijom nesrećom, teškim prokletstvom i tuđom bolešću.
Naslov ovog romana mi je odmah privukao pažnju kada se pojavio u odeljku u pripremi. Čitajući sinopsis znala sam da će mi se knjiga dopasti.
Koliko ste spremni da se žrtvujete zbog svoje porodice? Da li biste baš sve uradili da vašoj porodici obezbedite najosnovnije. Pod tim podrazumevam zaista, najosnovnije… hleb i brašno.
Ovaj nam je roman ispričala Nejra Bugarin i to je njena priča. Priča o žrtvi, bolu, patnji. Priča o tome koliko boli kada si neshvaćen, a radiš sve da bi svima oko tebe bilo dobro. Duboko me je dotakla priča za koju bih volela da je izmaštana, a znam da nije. Priča koja lupa šamar života i tera nas da se zapitamo koliko smo srećni jer imamo nešto osnovno, a nama se to podrazumeva pa bismo još više.
Vraćajući nas u prošlost, Enes u ovaj roman utkao je i vradžbine, obrede, ogovaranja, zle poglede od kojih Nejra nije mogla da pobegne.
Njega majka ima otekle noge, otac nema ruke. Prepuštena sebi ona se bori u životu, bez drugarice, bez podrške roditelja i brata. Nju je ulica oblikovala.
Svako je talac hljeba koji jede.
Bili su puka sirotinja koja je jedva preživljavala, a na spavanje je odlazila rano da bi što duže spavala, jer glad je teška. Jedna rečenica koju Nejra izgovara odzvanjala mi je jako dugo;
Bila je to moja prva kifla.
Nejra je ovde simbol borbe, devojčice, devojke i žene koja je radila u fabrici tekstila i celu platu donosila porodici. Bila je zlostavljana, maltretirana i tretirana kao krpa.
Samo je jednom volela.
Lutajući u beznanju, Nejra je samo želela dobro; da gladna usta budu sita, da prazni stomaci budu puni, da otac i majka ne brinu.
Život valjda ne teče onako kako mi zamislimo iako su Nejrine želje bile realne, a nekome to čak nisu ni želje.
Njen je ponor bio sve dublji, a borba za opstanak sve jača.
Na samom dnu postoji olakšanje.
Kada propadaš, to znači, bio si nešto.
Ako dugo gledaš u ponor u njega upadaš iako, kako Halilović kaže, svako ima pravo na samoću i na odlazak.
No Comments