Vlada Arsić je poznati pisac, novinar i publicista. Studirao je novinarstvo i tim se poslom bavio dugi niz godina. On je iz novinarskog posla izvukao ono najbolje, traganje za istinom. U svim svojim romanima Arsić otvara Pandorinu kutiju u koju su stavljene sve one istorijske činjenice o kojima se retko, skoro nikada ne priča.
Iako je roman Osinje gnezdo svetlost dana ugledao pre nešto više od godinu dana, Arsić je svoju publiku obradovao još jednim romanom koji simbolično nosi naslov 14:14.
Vraćajući se u prošlost, tako reći na svoj teren, u svom novom romanu Vlada piše o jednoj istorijskom katastrofi o kojoj se jako malo zna. Smederevo, 5. jun 1941. godine jeste datum kojeg se sa teškom mukom sećaju svi stari stanovnici Smedereva.
Žanrovski je izuzetno teško odrediti svaki roman ovoga pisca, a ako bi se na tome insistiralo moglo bi se reći da je mešavina istorijskog romana i drame, porodične ili nacionalne. Stil pisanja je svima prepoznatljiv. Isprepletan pričama iz prošlosti i sadašnjosti koje se spajaju u jednoj istini, bitni događaji dešavaju se na velike praznike itd. Ni sada nije odustao od svoje ideje pa tako pratimo život Petra Štajnera koji se vraća u prošlost i priseća se svog druga Šmoklje, svoje nesuđene ljubavi, nerazjašnjenih sudbina. Sa druge strane, pratimo život generala Nedića i sudbinu njegove porodice od onoga trenutka kada njegova ćerka Leposava, Pepa Nedić gubi život. Reklo bi se da je tada i njegov život krenuo nizbrdo.
Velike ljubavi su, možda, dobre za romane, ali u stvarnom životu znaju biti i pogubne.
Da voz u Srbiji kasni nije čudno, zar ne? Ali u ono vreme, to je bilo retko. Baš tog dana kada je Smederevska železnička stanica bila dupke puna dogodila se eksplozija koja je razorila ne samo Smederevo nego su se posledice osetile mnogo dalje. Živote su izgubili mnogi, brojke su se smanjivale, a ondašnja vlast je pokušala da zataška pravo stanje. U svom romanu oslikano je društvo tog doba na jedan surov i realan način pa tako šalje poruku da ne bira. Šta god ljudi mislili o generalima, vojnicima, pukovnicima činjenica je da ih uniforma ne štiti od onoga što nam je zapisano.
I u kupleraju čovek može da ostane častan i pošten, baš kao što se i u hram božji može uči s najgorim pobudama. Do čoveka je, generale, a ne do njegovog okruženja ili drušva u celini.
Po čitanju ovog citata shvatate da imate pravo da stanete na stranu one osobe koju je istorija odbacila. Imate pravo da plačete nad njegovom sudbinom toliko jako da poželite da ga branite zauvek, kod svih onih koji su upirali prstom u njega, proglasili ga izdajnikom i kukavicom.
Glavu gore, generale. Ne kloni duhom i ne zaboravi; koga su savremenici hvalili potomci su ga, po pravilu, kleli i kudili. I obrnuto! Priberi se, ožali šta moraš i zasuci rukave. Osim tebe, Srbija više nema nikoga u koga bi se uzdala.
Dok sam plakala čitajući ovaj roman (da, da…) izuzetno me je dirnula scena u romanu gde upravo pomenuti general sedi sam na grobu svoje cerke, sina, snaje i unuke. Sam, ostavljen i stavljen na stub srama.
Maestralno isprepletane priče u klupko istine uspevaju da se raspletu tek u poslednjim stranicama ovog romana; kao i uvek.
Roman ostavlja nebrojano mnogo pitanja na koja pojedinac ne može dati odgovor. Podstiče na razmišljanje kako smo kao nacija uspeli da zažmurimo na takvu katastrofu koja nam se desila tih ratnih godina? Kako je moguće da se o tako bitnoj istorijskoj činjenici tako malo piše?
Za sve ljubitelje istorijskih romana sa pravom istinom po sredi ovo je nepogrešivi izbor. Arsić je u ovom romanu sazreo toliko da je čitaocima podario nešto što do sada nije, poneku suzu i tugu, setu i potrebu da neke junake zagrle, jako, iskreno. Dao je i potrebu da svako ko pročita ovaj roman poželi da se dokopa svih arhivskih izvora i sam sazna još više o ovoj nesreći; da se sazna broj ljudi koji su svoj život dali protivnicima koji su se igrali rata, moći i sile i na kraju da saznaju da dva minuta zaista znače život.
Veliko hvala autoru što sam ovaj roman čitala u njegovom nastajanju. Čekamo sledeći.
No Comments